Током априла и маја, ишли смо на 16-одневни пут у Мексико, са два ноћења у Лондону. Циљ је био обилазак Места моћи, укупно 13 њих (рачунајући и Лондон). Већим делом пут се поклапао са обиласцима које је Љубиша Стојановић имао приликом посете 1991. године. Нама, полазницима семинара, главно је било да упознамо духовни историјат тих Места моћи, прожмемо наша Светлећа тела са онима која тамо бораве и упознамо шарене културе које данас живе у Мексику. За разлику од нас, Љубиша Стојановић је имао сасвим другачије циљеве током ове посете. Требало је да изврши одређене енергетске задатке са крупним утицајем на планетарном нивоу. Између осталог, створио је одређене енергетске структуре, што су приметиле поједине осетљиве особе у Европи, хиљадама километара даље. Током укупног пута, нас 69-оро је прешло око 25.000 километара.
Путници су се окупили на београдском аеродрому 22. априла 2008, пре подне. Многи су се већ познавали, чак и са претходних заједничких посета Местима моћи. Дошли смо из скоро свих република бивше СФРЈ. Још на аеродрому је владала радосна атмосфера. Љубиша је причао вицеве, по обичају. Свако је био усхићен на свој начин. Једну бабу ћу увек моћи да цитирам: "јао, добили смо прелепе наранџасте качкетиће са извезеним зеленим натписом Кон Тики". Као званични сниматељ групе (на основу чега је направљен ДВД), имао сам доста кабасте пропратне опреме, поред уобичајеног пртљага.
Што се мене тиче, лет авионом није никакво узбуђење већ вишечасовна досадна појава. Уобичајених 2 до 2,5 сата пута до Лондона су прошли као и увек, једва сам чекао да слетимо. Први пут сам летео у великој групи и на аеродрому сам морао да самог себе уразумим како увек неког морамо да чекамо (иако носим осетно тешке сниматељске мотке на себи). Као усамљени путник, разгледам колико се од нас разликују људи са других делова планете. Али и сад ми се посрећило: врло ниска жуто-бела баба пита ме за помоћ јер се не сналази са пасошком контролом. Управо је слетела након 22 сата лета од Велингтона (машала). Ех, кад би знала колико се улазак у Британију разликује ако се долази из земље Комонвелта или из земље коју Енглези, благо речено, другачије посматрају. Од осталих занимљивости на аеродрому, по први пут видео сам да неко на аеродрому пуши, баш у јавном делу где то није дозвољено. Очекивано или не, то су биле особе из наше групе.
Након дугог пута кроз Лондон, дођосмо до хотела посред центра града. Ништа посебно али јесте прескупо. Али ионако смо ту само да преноћимо и, уф, доручкујемо. Једино горе од енглеских кулинарских рецепата јесте генетско порекло самих састојака јела. Поподне одосмо до првог Места моћи - Катедрале вестминстерске опатије. То што смо ишли пешке направило ми је ненадану авантуру. Морао сам да застанем да купим нове слушалице за камкордер. Иако само на кратко, то је било довољно да изгубим групу из вида. Па, ништа, мораћу да трчкарам слабо познатим улицама, све вукући опрему за снимање. Ипак угледах двоје из групе како прелазе улицу па трк за њима. "Здраво, где су остали?" "Не знамо, нас двоје смо се изгубили" "Ах, да питамо неког онда за пут?" "Нећемо, овде сам већ била и знам пут". Одлично, ако пожуримо поставићу опрему на време. За само пет минута било је јасно да смо се изгубили и да госпођа крај не познаје колико је мислила. "Ништа чудно, први пут сам дошла у Лондон". Да не бих даље схватао несхватљиво, упитах пролазника који рече да смо кренули погрешном страном реке и зато штуром не дозволих да још више каснимо. Крајње чудно, али стигосмо пре осталих.
Након краће Љубишине приче о значају Места моћи током последњих доста миленијума, разиђосмо се на разне стране. Било је касно за улазак а и иначе улазница кошта 10 фунти. Остао сам да снимам катедралу чекајући друга из средње школе, емигранта, са ким имам договор да се видимо. У срећи и весељу пили смо бело пиво. Хм, пола литра за 4,50 фунти. За те паре надам се да није генетски модификовано. Касније у хотелу схватих да ће, можда, бити тешко заспати док пијани омладинци не обуставе дреку испод прозора (пијана серенада). Нервозни цимер само потврђује.
И ујутро следи доживљај који увек квари односе између овог и мог народа: различито схватање догађаја "доручак". Понуђене су пахуљице од Нестлеовог кукуруза које треба уваљати у разређено млеко добијено од енглеских крава, оних паметних. Приде имамо и ултра-наранџасти сок од поморанџе добијене цеђењем њене душе у хемијској лабораторији. Све то у неограниченим количинама а названо је "европски доручак". Постоји и одељак са поврћем, месом, млечним производима а зове се "енглески доручак". Али, он кошта 4,50 фунте упркос ограничењу количине која се даје. Ко би још, може поново да се стане у ред за још 4,50 фунте. Као што се види, 65 година раније, све ракете "В-1" или "В-2" су промашиле овај хотел.
Били смо срећни кад смо кренули на аеродром што напуштамо тако пријатан хотел. Због добре организације, кроз аеродром се прошло брзо па није било времена да се пуши. Авион је био исти као са неких ранијих дугих летова, значи опет без узбуђења. Али сам овог пута у групи а то, испоставило се, значи да на прекоокеанским летовима не седим тамо где је моје место (које ми се јако допада) већ морам да га уступим неком ко не воли своје место (а мени се још мање свиђа). Но, у реду је, окренућу то некако у своју корист. На овом лету, то је довело до неочекиваног разговора на основу којег је настала презентација са које читате овај текст. Да не уступих место, презентације можда још не би било. Ипак, ако поменете овај текст са том намером, знајте да вам свесно нећу уступити место.
Никако да прође дан. Током лета смо прешли 6 временских зона. Осећам да ми се спава јер је, ваљда, поноћ, али напољу сија Сунце. И слетосмо најзад након 11 сати лета. Али, зар не беше да то треба да траје само 9 сати? Да, да, али слетели смо у други град! Над Мексико Ситијем је олуја која спречава слетање па смо дошли на најближи аеродром, часком ту на 400 километара, ма велики је Мексико. Онда је било одлучивање како до Мексико Ситија: аутобусом или да сачекамо да прође она олуја па авионом. И тако седесмо у авиону, на писти, скромних сат времена. Онда се заврши олуја, полетосмо и најзад слетосмо у велики град. Укупно 13 сати лета, 14 сати унутар летелице, ах дивоте... Кажу да су Мексиканци спори радници. ’Вала... због пасошке контроле требало је стајати сат времена у реду. Не могу да опишем како сам се измучено осећао. Потом следи вожња до хотела, опет сат времена, као и у Лондону од хотела до аеродрома. То је јединствен дан у мом животу: трајао је 31 сат, од чега је малтене 20 узастопних проведено у напорним условима. Но, хотел је посебна прича - вероватно мој најлуксузнији смештај икад. У двокреветној соби може истовремено да спава четворо, двоје се купа (хм...), четворо игра карте за радним столом и још једна особа за комодом газди хотела пише љубавно писмо. Све је велико, чисто и уредно и оставља утисак моћи. Прави хотел за нарочиту северноамеричку клијентелу али што да једном и то не искусим.
За наредни дан су предвиђени посебни садржаји, посете разним знаменитостима по граду. Надасве изванредно али има једна цака. У хотел смо стигли неколико сати касније него што је требало (па ће се краће спавати) и много уморнији него што је требало (а краће ће се спавати). Док се распремимо и окупамо, остаће мало времена за спавање. На крају план је да се спава оптимистична дуга 3 сата. Ах, па то је усхићујуће - где ми је пиштољ?
Пробудио сам се након 9 сати спавања а устао сам претежно због гриже савести. Остали су отишли у разгледања - а сниматељ није са њима? Није ми било ни до чега осим спавања, побогу, па и пилоти, спортисти и говеда кад одједном пређу четвртину света пусте их да се привикну на промену временске зоне. Осим ако их не воде на клање (мислим, говеда). Цимер и ја смо отишли у део града за који је предвиђено да група буде ту у то време. Групе нигде, мени ни до чега, цимер не може више да ступи у контакт са водичем групе (српски мобилни оператер је баш тад пукао, нису се повратили до краја дана) и све то на температури око 45-50 степени. Нисам могао да останем на Сунцу дуже од пар минута. Све закрчено, лудо и шашаво а од снимања нема ништа. После пар сати вратисмо се до хотела, па у ресторан (нисам јео тад већ пун један дан). Весела Мексиканка збија вицеве како није разумела да смо рекли да не желимо љуту храну. Исто као Павле Вујисић у "Отписанима", видим кроз прозор како долазе наши. А они збијају вицеве како нисмо луди што смо избегли обилазак већ остали да једемо љуто. "Није љуто". "Добро, а где си данас?". "Остао сам у кревету, нисам могао да пођем". Одговорено ми је речима које и данас пеку: "Требало је да снимаш а не да се излежаваш... Кад је Љубиша питао 'где је овај што снима' а тебе није било знао сам да ће бити проблема..."
Поштовани путници и читаоци, да вам ја нешто кажем. Снимање је било договорено за Места моћи, без освртања на туристичке вредности. "Шта све тачно треба да снимам?". "Биће ти речено успут". Нико ништа није рекао. У животу нисам путовао као сликајући туриста и брига ме за вредности које чине туризам.
Кад се изађе увече по граду, увек свашта може да се очекује. Као и до сад, нећу поменути родољубиве споменике о крвопролићима, облакодере занимљиве инжењерима, крезубе таксисте без таксиметра и религијске установе са усправним шпицевима. Нас четворица смо изашли да прошетамо а већ у суседној улици су нам пришле две девојке. Јако ниске и младе, позвале су нас у дискотеку иза њихових леђа. Иако звучи одлично, овај разговор није од те врсте. Девојке су понудиле услуге њихових малолетних колегиница, наше је само да кажемо жељени формат испоруке. Услуге су биле врло маштовите и јефтине. Мој друг је решио да нас одбрани али је то урадио потпуно погрешно. Направио сам гримасу на његове речи: "ми не волимо жене". Девојчице му нису поверовале, што је истовремено и добро и лоше.
Сутрашњи доручак је био супротност лондонском. Разноврстан, привлачан, без пластике и хемије, неканцероген, здраво спремљен и без стајалишта за доплату (доплате). Но, не може без сукоба. Мексиканци су се наљутили што смо паковали храну у салвете и крили у торбе. По мом мишљењу, оправдана су оба гледишта.
Ишли смо у посету двома Местима моћи, пирамидама у старом граду Теотихуакану, 60 километара на север. Али пре тога ћемо посетити друго најсветије католичко место на свету, базилику Богородице од Гвадалупе. То је огромна грађевина довољна за хиљаде људи а посвећена је причи о преобраћању Маја у католичанство. Чуло се разних мишљење о томе, довољних за занимљиву расправу о много ширим темама. Присутан је и мој јак став о томе али поменућу нешто друго, занимљивије јер је јединствено. Испред зграде је неко уметничко дело, велика глава једног од богова неког старог овдашњег народа, направљена од крста и звона (између осталог). Означава спој некадашњих и садашњих религија (у ту католичку базилику). Та глава изгледа много привлачно и моћно, снимао сам је иако ми нико није рекао.
Потом се десио догађај који, сагледан из посебног угла, има веома значајан домет по многе људе, а и последице су му баш разноврсне. Водич нам је рекао да ћемо проћи кроз катедралу а потом се окупити сви поново испред ње. "Ако неко залута, нека се врати овде где сад стојимо док још нисмо кренули" - буквално. Прођосмо кроз базилику, окуписмо се иза ње и ’ајмо сви у аутобусе који су били са те стране иза (ИЗА) базилике. Тад је уочено да једна госпођа недостаје. Разне групе људи су у више наврата ишле да је траже где год су умели да се сете. После два сата стајања у месту - физички а и у смислу потраге - гласањем смо одлучили да кренемо у Теотихуакан, без ње. Даље чекање би омело целу групу да Места моћи посети на правилан начин и до задатог времена (у 17 сати полиција растерује госте). Сат времена до тамо, пола сата уводне приче и, гле, госпођа се сама појавила! Дошла ја међуградским аутобусом, снашла се потпуно сама. Тада је Љубиша рекао свима да духовне енергије кажу да смо добро поступили иначе је не бисмо нашли а пропустили бисмо посету. Такође похваљују што нико није ништа лоше чак ни помислио о жени која се изгубила. А кад смо је питали како је нестала, рекла је: кад је видела да се изгубила сетила се савета водича и отишла да нас сачека испред катедрале, тамо где се нисмо налазили.
Забрањено је снимање уз коришћење сталка. Мексиканци то сматрају "професионалним снимањем" за које је обавезна посебна дозвола. Мислим, то је једноставно страшно. Не постоји бесплатно снимање. Пустио сам групу да одмакне а онда сам снимао насамо шта год одредим за занимљиво. Људи који седећи причају не могу бити важни као необични углови изузетних детаља на грађевини због које смо ту. Поглед са врха пирамиде је нешто изузетно. А посвуда пролазе продавци сувенира и магле. Један је приказао природне боје из биљака којима су све околне грађевине биле премазане. Могу само да замислим како је то био изузетан призор. Данас се сматрамо напреднијим од старих народа али градова са живописним бојама ми немамо нигде.
Након затварања области за посетиоце, у оближњем ресторану за само 10 долара човек може да се удебља строго природним састојцима. Ту су и њихови народњаци, тамнопути тамбураши са широким шеширима, уским панталонама и шареним јелецима. Ма, све к'о на свадби, чак и причају другим језиком. Понашају се као и сви уметници са бувљих пијаца: "Одакле си ти, присни најбољи мој пријатељу?". "Из Србије". "Ср-би-ја...?". "Тито, Југославија". "Ааа, Србија! Е онда само за тебе једна посебна песма" и отпева песму коју смо чули већ трипут до сад. Наравно, наше жене воле да се сликају са њима а ови их меркају па само завичу "живела Србија".
Потом повратак, шетња, вечера, шетња, избегавање уличице са девојчицама и тако то разно до спавања. Сутрадан се иде на још даљи пут. Идемо у суседну (сједињену мексичку) државу Пуеблу. Ова држава у којој се налазимо се зове "Савезни округ", ах, машта и политичари, раздвојени бесповратно. Кроз пар сати вожње стигосмо надомак града Пуебла, индустријског центра Немачке. Да, да, немачки град посред Мексика. У 19. веку решише Немци да побегну од економске кризе у домовини и стигоше овде. Основаше град, подигоше зграде, почеше да производе и тргују, обогатише се очас посла. Да смо ми дошли, исто бисмо се снашли, је л' да? Ово је град у ком и данас 80% становништва јесу Немци. Малтене сви аутомобили су Опел, БМВ, Ауди, Волксваген и Мерцедес. Производе се овде, у највећој фабрици фирме Волксваген на свету. Сви ти аутомобили су луксузне класе, зацрњених стакала и једнолично црне боје. Мора да и то има везе са стањем свести и духа.
Али не идемо у тај град, нас занима Чолула. То је једно ситно сиромашно село без Немаца. Уз њега је брдо али какво, огромно и посебно. Брдо претворено у пирамиду! То је пирамида квадратне основе 400 пута 400 метара, висине 60 метара! Званично се сматра да је то највећа пирамида на свету (Кеопсова је виша али и ужа па има мању запремину). До данас је откривено мноштво унутрашњих ходника укупне дужине 8 километара. Међутим, духовне енергије кажу да та зграда и није баш оно што се сматра. Она је грађевина само у мањој мери. Две трећине њене запремине је и даље брдо тј. земља а само једна трећина је камени додатак људи. Али импозантно је, него шта је. У време кад је Чолула била неупоредиво моћнија од Пуебле ту је живео народ који је пирамиду користио и као уточиште. Кад осматрач са њеног врха викне да пљачкаши навиру из даљине, свештеник само дуне у свирајку и сви потрче у пирамиду. Па се тамо сакрију док пљачкаши не оду. У пирамиди је могло да стане 3000 људи а имали су хране и воде за месец дана! И рупе да се не угуше... Као што је ред, све је пукло кад су дошли просветљени Шпанци. Од тих освајача је остала данас остала само голема катедрала на врху планине. Не могу они да истрпе да стара слава мути нову, њихову још бољу. Из даљине, катедрала делује умиљато ситно у односу на брдо-пирамиду. Али тек кад се дође близу, види се да је и катедрала веома велика, лепа, моћна и да занимљиво зрачи.
Након повратка у хотел, имао сам другачију авантуру. Неки редак и посебан уређај одавно меркам да купим (Сони Хај-МД "МЗ-РХ1"). Пола године пре доласка овде, нашао сам преко Интернета једног мештанина Мексико Ситија који се занима за исту робу. Договорили смо се кад дођем да заједно одемо у куповину. Он зна град и људе а ја знам шта хоћу. Стигао је држећи девојку и речник, обе руке пуне посла. Већ због друге реченице почео је да преврће речник. Његова девојка ни не зна енглески. Видим ја да ће се овде говорити немушти језик. Обоје су црни, јако ниски, носе наочари, насмејани и једва схватају ишта од мојих енглески речи. Кренемо на једно место близу, лично Сонијева продавница, кад - немају струје у радњи. Били мајстори па нешто скркали! Не могу да продају ништа јер фискална каса не шаље податке мексиканском Динкићу! Али, уређај ионако немају, што му дође као црнохуморна утеха. Идемо у следећу - нема. Следећа - нема... Сад мало таксијем па градским аутобусом до наредне - нема... Сетим се како сам му раније месецима причао да провери јер знамо да је уређај редак. Али он се само вајка како немамо среће ("и не само ње" кажем у себи, исто овако под наводницима као овде). И предложи он да одемо на скроз други крај града, у перверзну богаташку четврт јер мора да има у неком од тих обесних тржних центара. И да ћемо таксијем доћи за мање од сат времена! "Је л' могу да бирам...? Шта ћу, идемо". "Е, али мораш ти да платиш, моја девојка и ја немамо пара...". А ја се стално присећам Павла Вујисића: "Децо моја, ко је вас познавао..." но, не рекох ништа. А он каже да такси у граду кошта, цитирам, "10 долара за пола сата вожње". Ипак, то је била такси вожња из снова, и то не само из разлога што је таксиста непрекидно ћутао, веровали или не. Већину пута смо се возили двоспратним мостом. Три траке у једном смеру су 30 метара одвојене од друге три траке у супротном смеру. Обе групе трака се налазе на мосту тј. уздигнућу десетак метара изнад земље. Са обе стране сваког уздигнућа су чести огромни бетонски стубови. Они држе горњи спрат где, опет, има по три траке у сваком смеру. И тако смо се возили без икакве гужве дуже од пола сата. И само гледам како то изгледа и тражим адресне бројеве на кућама поред пута. Скренусмо са пута код куће чији број је био око 4400 а остало их је унапред још непрегледно много. Ускоро смо стигли до суманутог тржног центра. Огроман паркинг је окружен палмама и базенима... Унутра - рецимо да код нас тога нема а нисам видео ни по још неким великим градовима где сам путовао. "'Хајде да пожуримо, Иване, да не затворе". "Шта, сад си се сетио то да кажеш!?". Наравно, било је затворено. Закаснили смо пуна три сата, што му дође као црнохуморна утеха... Шта могу да радим - ништа, само да се вратимо. Брзо седосмо у такси назад а он се повремено успут извињава, и то без гледања у речник. Ћутимо сви, ћути и таксиста (како је то невероватно доживети), бројим куће поред пута, броји и таксиметар... Стигосмо најзад до хотела и сад треба да се поздравимо. Размишљам о цени вожњи, па опет о домаћим филмовима ("је ли, момци, имате ли ви пара за ово планинарење?") али шта да му кажем. Уместо тога, урадим оно за шта сам се спремао: раширим осмех па из торбе извадим нешто са далеког континента. "Драги друже, престани више са извињењима, него узми овај поклон, то је за тебе". Опет следе извињења, па ипак узе поклон, отвори га и онда, јасно, разгорачи очи. "Шта је ово зелено!?". "То је капа за тебе, 'ајде стави". Тад је настао један од најсмешнијих призора који је луксузни хотел видео: црни коврџави Мексиканац срећан што носи шајкачу :-) :-)) :-))) Да поновим: низак, црни, много мршави Мексиканчић, са дрљавом мајицом на којој је насликан неки хеви-метал сатанизам, држи шпанско-енглески речник, носи малецне наочари, има супершироки кез и одмах изнад очију носи шајкачу :-) Уз њега ниска, црна, начисто буцмаста Мексиканчица, са тренерком која баш не иде уз ту килажу (тонажу), држи торбицу, носи малецне наочари, има супершироки кез и нетремице гледа шајкачу. И држе се за руке, онако добри и безазлени, немају појма ама баш ни о чему али живот је једноставан и шта више кад им је све лепо. Да разочарам читаоце на најнеочекиванији начин: ја то уопште нисам снимио.
Растадосмо се, одох у собу па на спавање. Ујутро доручак, храна одлична, конобари бесни, гости препредени командоси који само гледају како да мазну храну и салвете. У рату око хране опет су победили командоси, ресторан је очерупан а конобари нису могли да схвате како никог не ухватише. Онда у аутобус па на аеродром. И одатле, два сата лета за Канкун, у мексичкој држави Кинтана Ро. Ваздушна линија између два града има 1400 километара.
На аеродрому у Мексико Ситију, наш туристички водич је пожелео да разговара са неколико нас о тим неким енергијама због којих путујемо. Углавном је опипавао шта су нам ставови како би схватио шта би нам одговарало да чујемо и на крају изрекне нешто што би требало да нас фрапира. У таквим условима, разговор је завршен на једини могући начин - након првих речи које је изговорио и то фуриозно. "Бавим се ја езотеријом још од 17. године. Знам ја све то. Завршио сам све курсеве који имају да се заврше". Ко о чему, ја о нашим филмовима: ”дозволите мени, ја сам бржи и спретнији” (Данило Стојковић).
Аеродром у Канкуну је "мали Мића" у односу на онај са ког смо полетели. Чим смо изашли из зграде, Сунце је пропржило много горе него у Теотихуакану. Чекали смо аутобус пола сата и једва смо издржали, а подне је тек почело. Возили смо се кроз изузетно лепе пределе. Свуда унаоколо је равно, равно а око пута небројене палме. Ускоро дођосмо до океана и онда вожња поред њега кроз хотелску зону. А хотели су невероватни, верујем и изнутра. То је заиста била егзотична атмосфера, тропски крај на најпривлачнији начин (уколико се Сунце преживи). И онда дођосмо до нашег хотела, једног од пет повезаних зграда. Две зграде су одмах уз океан, две мало иза њих, а највећа посред све четири. У тој највећој се налази, ах, најдивнији ентеријер који сам икад видео. Све до врха таванице протежу се дрвеће и силне пропратне биљке, а то значи бар 20 метара висине. Расту из веома широке алеје до које се силази степеницама. То је још неколико метара ниже од улаза у зграду. Кроз башту хује поточићи и чује се музика из звучника прерушених у камење. Кад неко сагради прелеп хотел око врло високог дрвећа, наравно да ће га назвати "Велика оаза". Хотелско особље нам је пожелело добродошлицу, послужило неким бајним коктелом и поделило црне наруквице од непознатог материјала. Сваки гост у кругу ових хотела може да користи шта и колико жели јер ово је услуга без доплате. То је врста смештаја која се, помало неочекивано, на српском језику искрено каже "ол инклусив" а у питању је страна реч која, беше, на старогрчком или латинском значи "свеобухватно". Такав смештај је намењен за сваког ко носе наруквице, са тим да њена боја одређује где се може а где не може ући. Црна означава највиши степен, без икаквих ограничења. Исто као у каратеу и овде само највеће баџе носе црни појас.
Хотелска зграда у коју ћемо се сместити је једна од оних над самом плажом. Следећих неколико минута, док смо прилазили улазу наше зграде, су испуњени невероватном количином утисака. То шта сам ту видео, заиста је крупан призор, а и какву врсту утиска је оставио... Прво, око нас су одједном паунови који шетају слободно међу људима. Нико се не обазире ни на ког, свако гледа своје. На основу изучавања психологије паунова претходних година (објашњење други пут), само сам се померио од њих. Ту су и неке потпуно црне птице какве ми немамо. Оне само осматрају шта лети по небу и пуштају чудне звуке. Повремено забаце главу и протресу перјем и тад изгледају као потпуно друга чудна животиња. Онда се у секунди врате у првобитни положај мирног посматрача. Само те боје перја услед пресијавања Сунца током преображаја изгледају изузетно. Око нас су надстрешнице од бамбуса, плитки базени, врло уредни травњаци, шанкови, барови и свашта још. А најупечатљивије јесу присутна људска бића. Има их само две врсте уз врло мало изузетака. Једно су природна људска бића: тамни, буцмасти ниски светлоплавокошуљаши који овде раде за ко зна како мале паре. Друго су вештачки људи - гости. Тешко је препознати неког ко није припадник северноамеричке омладине. То је најпоразнија хрпа органске твари коју сам видео. Сви су старости, рецимо, 13 до 28 година и сви су јако напуцани. Момци су напуцали мишиће и тетоваже и украсили се војничким детаљима. Девојке, назовимо то тако, су се напуцале код чика доктора а шта су доктори упуцавали у њих свима је јасно. И оне су се украсиле. И једни и други само се међусобно меркају, што је разумљиво јер ово је ипак летовање за надахнуће. Скоро свако је бар мало тетовиран и има металне привеске ушивене у тело. Њихови погледи показују шта имају у глави, на жалост. Јадна та деца, шта су већ сад постала. Немају свест о животу, уништени су потпуно и бесповратно. Пролазимо поред једног ресторана у коме су се накупили. По зидовима је 10 големих телевизора који приказују само спортове занимљиве овој маси: тркачи под шлемовима носе пешкире, мотори позади имају тракторску гуму, маскиране шарене будале пљују се у рингу, црни двометраши плазе се на кошаркашког судију, хокејаши скидају кациге и рукавице усред утакмице, падобранци окренули главе надоле а на ноге су накачили скије. Уместо телевизора, чују се намрштени црнци са ратничким бубњевима (себе називају ”музичарима”), довољно гласно да ми споља не можемо да разговарамо. А пошто је то ресторан префињеног садржаја, свако себи прави хамбургер какав он жели, уз помфрит и пиво. Опчињавајуће звучи али тек што мирише. То је наменски свињац за омладину спремну да носи свој наметнути друштвени статус: стока за физички рад којој је ипак потребна храна како би се размножавала. Тако настају пешадинци и спонзоруше. Већ док сам дошао до зграде, осећао сам се јадно од тог призора. Но, повратили су ме Мексиканац коју витла коктеле шашавих боја, узбудљиви песак и, надасве, океан из свих снова - бели таласи пене се уз обалу, светлоплава лепота их потискује а тамо ка пучини тамноплава дубина Космоса. То је оно што опоравља људску душу и ставља човека на место које му припада, под условом да се америчка депонија задржи у свињцу са скупим екранима.
Соба је умерена али сасвим пристојна. До вечере има времена за свакојако разгледање. Решили смо да аутобусом посетимо нехотелијерски део, само место Канкун. То је мешавина бувљих пијаца, кафића и великих тржних центара, са врло мало стамбених зграда. Градски превоз чине бројни аутобуси, живописни као и сами возачи. Има ту стварно свачега да се купи, од сомбрера, преко париских парфема па до уређаја који нисам нашао у Мексико Ситију. Овог пута сам само разгледао, бранио се од Сунца и мучио се да отерам нападне продавце. Превоз аутобусом је јефтин а шверцовање је немогуће. Док не плате сви карту, возач не креће даље ("видиш ону шуму, тамо је станица; трчи ти до тамо, 'ајде, стићи ћеш нас"). По повратку, мало дружења са људима, неколико разнобојних коктела па на нарочит догађај. Љубиша је организовао двосатно предавање о посебним достигнућима која не стиже да помене на редовним предавањима. Уопште нисам знао за то али сам, срећом, спремио много више касета него што сам процењивао. Снимљено је и ово предавање и сва потоња. Након тога, један старији брачни пар из Америке (Србин и Американка) су тражили да им причам о Љубиши, енергијама... Трајало је то три сата али није ми први пут да све то објашњавам на енглеском. Потом, коначно, вечера. Исхрана у Канкуну је ексклузивна. Избор нуди десетак ресторана и сви су одлични осим, јасно, оног свињца за кољну прасад из Америке и Канаде. Храна је апсолутно укусна, природна, нормална и врло културно спремљена и послужена, поготово су воћни сокови изванредни. Неки ресторани су уобичајени а неки са самопослуживањем, што је рај за бомбардовану нацију са сећањем на санкције. Тада сам видео колико сумануту количину хране може да поједе просечна особа са ових простора. Посебно је чудно да након таквог јела та особа не мора да оде у болницу него, чак, може од стола да се одвоји и то без ичије помоћи! И ја сам био налик њима али, ипак, само помало.
Наредна три дана имају исти опис. Купање у предивном океану (вода је топла), шетња и куповине по граду Канкуну, обиласци разних места по хотелској зони - дискотеке... Успут снимање предавања и бројних занимљивости. Организовани су разни садржаји, Сунце опаљује људе а и они себе међусобно, одмарање и уживање без преседана. Нека дешавања се издвајају у свему томе. Вама мање битно је да ипак нисам купио тражени Сонијев уређај пошто није баш онај који сам намерио. Али, два догађаја су незаборавна.
Једном сам сам имао неочекиван разговор са локалним продавцима, дрипцима са тезги. Реших да купим неке сувенире, управо тамо где досадни сваштопонуђачи пријатељски цепају цене које су и Немцима превисоке. Купих пар ствари а на крају угледах кубанске цигаре "Кохиба", таман за поклон. Кад је продавац видео да сам их заиста купио, понудио је мало јачу опрему, што је природан наставак. "Пријатељу, за тебе трава само 60 долара пакетић, има ту и свих 3 грама. А имам и кокаин, ништа не брини, грам само 180 долара". "Хм, дај да видим траву али кокаин ме заиста не занима". За читаоце са јефтинијим улазницама, дајем објашњење да ме иначе у животу не занимају ни траве ни цигаре. Поведе ме у продавницу свог брата, мало дубље унутар "тржног центра под отвореним небом". Уђосмо и он скиде неку мајицу са полице. Намигну ми и из беспрекорно спаковане мајице извуче кесицу. "Пријатељу, да пробаш, овакве нема на целом Јукатану широкоме!" Е, сад већ морам да са извлачим из овог у шта сам решио да упаднем. Створио се и његов брат одједном, шта знају ко сам ја, овако су можда и јачи ако пригусти. "Објасним" му да то није само за мене, већ да морам "са другарима да склопим шему". И да немам довољно пара са собом јер је скупље него што сам очекивао. На то је одмах преполовио цену а и знао је из претходних безазлених куповина да имам још пара (вратио ми кусур). И даље се довијам: "да, али мени треба бар пет пакетића јер правимо велику журку вечерас у хотелу, знаш, долазе нам сисате малолетнице без мозга". Наравно да делујем убедљиво чим знам каква мука долази код њих да летује. И терај, терај, он спушта цену, полови пакетић на пола, ја измишљам свашта... на крају ми је више прекипело. Лако је рећи "нећу да купим код тебе" и окренути се али нисам ни започео све ово да бих нагло побегао. Све је то у циљу да их упознам још више, да видим како ће се понашати у променљивим и њима примамљивим околностима. Тако рекох да ћу се сад договорити са "другарима" па како буде тако ћу урадити. Узех мобилни и неколико минута имитирах да причам са неким. Први пут сам то радио па не знам како сам деловао. Код нас, свако ко је неспособан да се снађе са супротним полом узме да имитира много важне разговоре преко мобилног, не би ли очарао присутне особе. А ја сам то овде радио да бих побегао од дроге. После "разговора" рекох да моји другови јесу за куповину. Свиђа им се како сам описао опојан мирис - "видиш да ти рекламирам робу а ти би да ме одереш ценом". Али они сад купују алкохол и кондоме па не могу сад да сврате и траже да им се придружим због скоријег повратка (сад се чудим како сам био глуп на паметан начин). Разочарао се што нећемо одмах урадити купопродају али ми је дао број мобилног и уредно испратио до аутобуске станице. Замерио ми је да схвата да ћу робу купити код неког конкурентског дерикоже. Обећао сам му да ћу се вратити за пар сати али – за мене је експеримент био завршен.
Други догађај из Канкуну за памћење се збио у кругу хотела, касно увече. Петорица нас шетамо, причамо и уживамо опуштени за све паре. Одједном, нешто ме лупи по плећима и зачу се мрмљање иза нас. Помислих "неће ваљда туча тамо где јој место није", окренух се и тек онда зачудих. Гледају нас две патосирајући пијане Канађанке, висока мршава црна и ниска дебела плава. Изгледају као Станлио и Олио под утицајем робе купљене на улици у Канкуну. Поштовани читаоци, нећете замерити што баш нисам запамтио имена умилних дама? Мршава има поглед као Терминатор док анализира буквар а дебела као кад спонзоруша очекује плату а ти јој поклониш цвет. Висока се смеје као да је вечерала у свињцу а ниска као да се родила у бурету. Црна одашиље мирисе као да се родила у бурету а плава као да је вечерала у свињцу. У стању су да мушкарца напале колико и Дејтонски споразум. Висока је решила да обрлати једног од остале четворице а ниска је ишла укруг па ко падне опијен или њеним чарима или алкохолним смрадом тај ће је запамтити. Како су то била уметничка набацивања са стилом, ау... Висока се обесила око врата мом другу, умире од њакања, овај, смеха и на сав глас пита другарицу "је л' могу да га <ЦЕНЗУРА> у нашој соби а ти дођи касније?" Ова радосно довикује "можеш да га <ЗАБРАЊЕНО ВОЋЕ> и сад овде ако хоћеш", сва поносна што су њих две тако, ето, слободне, отворене и успешне. Међутим, мршава се разочарала што мој друг не подноси алкохолне пољупце па је од туге решила да скочи у базен. Кад се усправила у води а она јој до бутина. Дотрчава браон Мексиканац са белом кошуљом, црним панталонама и мрачним брковима. "Молим вас, госпођице, изађите, забрањена употреба базена после поноћи"!?!? Она излази придржавајући се, одећа спада са ње а ми је углас поздрављамо: "маши, маши ручицама, купачице моја!". По изласку, ставила је мокру хаљину мом другу на главу, ах, па воле се млади, нека, баш лепо... Препознавши начин како развити ситуацију, дебела је нагло живнула. Скочила је у базен и поскидала сву одећу! Нисмо могли да верујемо шта се дешава; само оборисмо главе да не видимо јада. Гледајући је онако голу и мокру, раширених ногу и усковитлалу, сетио сам се Мадлен Олбрајт, као и ја рођене у Београду. Кад је Венера изашла из пене, јер је Мексиканац и њу опомињао, ставила ми је мокре гаће на главу! Па је онда ишла у круг и редом стављала сваком од нас! Е, ’вала, сад више нема шансе да успе да се огребе за сношај! После неколико минута отишле су неиспуњеног задатка а ми смо остали да у разочарењу вртимо мокрим главама. Нисмо имали воље ништа ни да коментаришемо.
Од пропратних дешавања занимљиво је још било у хотелској дискотеци. Мали простор, велики звучници, а гужва највећа. Једне вечери је била "журка под пеном". Гледао сам са врха балкона тик испод таванице. Близу мене је био баја, браон Мексиканац, који је пазио да из топа не престане да излази пена која сипа по људима. Како је ниво пене растао тако је запењених људи било све више. У позадини нешто светлуцаво се неправилно врти у круг. Кад се мало боље погледа, то су батеријске лампе. Држи их мршави баја обојен у бронзу! На себи има само бронзане гаће. Не помера се са места а да је то човек схватљиво је само на основу беоњача. После је дошао чувар и дао да бирам: или да сиђем доле за 15 долара или бесплатно да одем. "Нека, хвала, купао сам се већ данас".
Последњег дана боравка у Канкуну, отишли смо у Кобу где се налазе два места моћи - мала и велика пирамида. Има до тамо да се путује приметно дуго а она се налази дубоко у џунгли. То је једино место где су нам рекли да идемо само по каменитом путу, јер то што кроз травицу шушти јесу отровне змије. Испред велике пирамиде, Љубиша је објаснио њен историјат и значај. Кад се попне на њу, поглед је невероватан. Свуда унаоколо се налази само џунгла, колико год може да се види у даљину. Само се могу видети врхови дрвећа и небо, плави тепих изнад зеленог. Наравно, зраци Сунца раздиру кожу. Поцрвенео сам сумануто. Током три дана, кад је време спавању једва сам лежао. Температура се још и може поднети али мексичко Сунце уништава (ал' није оно крива због тога...). Степенице су изузетно стрме и зато по средини постоји уже како би се смањио број погинулих туриста. У једном тренутку сам се оклизнуо док сам силазио. Више њих ми је рекло да је из подножја видело шта ми се десило и да су се у тренутку пресекли шта ће се десити. Ипак, држање за уже спасло ми је живот. Код мале пирамиде је било другачије. Око ње су остаци грађевина за које се види да су некад биле моћне. Поред се налази игралиште за "пејотл", мајанску претечу фудбала и кошарке, која је играна у многе па и верске сврхе. Игралиште има две косине и раван у њиховом подножју, а све је то од камена. Камени су и кошеви на самим врховима. Кроз њих треба провући лопту од каучука тешку 4,5 кг. Лопта се сме ударати само КУКОВИМА. Победничка екипа бива жртвована јер је то, забога, највећа част. Најбољем играчу у победничкој екипи живом ваде срце, и тек је то почаст немерљива. У косе равни игралишта уклесане су фигуре највеће звезде овог спорта. Дужина његовог органа и до данас побеђује све противнике у свим спортовима. Судећи по слици у камену, справа за игру тешко да му је била краћа од 50 центиметара (а сигурно се није допинговао нити оперисао за порно-глумца). На крају смо без иједног пада и уједа напустили Кобу и кренули за Тулум.
Тулум је посебан мајански град - њихова једина лука. Улази се на његовом нижем делу и како се пролазе грађевине, заправо се полако пењемо уз брдо. По рушевинама се сунча већи број игуана. Неки мисле да су одвратне и ружне а у ствари су много занимљиве и, колико сам наслутио, радо би се мазиле. Сунце је требало преживети. Међутим, тек не врху брда следе праве лепоте. Иза главне зграде на самом врху, одједном се налази стрма висока литица. Од дна литице нема ни 20 метара до океана. Унаоколо је средње високо растиње. Стао сам да снимим све то из профила. Само фотографисати из тог угла је очаравајуће, а камоли видео-запис. Ухватио сам океан, плажу, литицу, профил зграде, растиње, удаљене зграде и небо, све у једном изузетном кадру. Из даљине право ка мени, долетала је нека огромна птица. Дошла је право изнад зграде и брзо преко мене. То ми је био поклон за лепа осећања према овом месту. Захвалио сам се и са још већом љубављу наставио да снимам. Ја много волим Тулум, радо бих живео међу тим рушевинама! После неког времена са много лепим доживљајима, кренули смо назад. Сутрадан је био последњи дан у Канкуну.
Из Канкуна смо пошли аутобусима по северном делу Јукатана, паралелно Атлантском океану. Идемо на Место моћи Чиченица а преспаваћемо даље у граду Мерида. Након што смо дошли аутобусом до Места чекали смо ред да уђемо. Било је пуно посетилаца а испред је плесала група људи обучена као Маје некад. Изгледали су много лепо прекривени перјем, бојама и прапорцима. Онда крећемо стазицом кроз високо растиње и осећа се очекивање шта ли ћемо угледати. И тад пред нама иза ћошка се приказује огромна пирамида славна у целом свету. Како је то моћна грађевина! Али колико је велика, то се само уживо може схватити. Ау, па ово је нешто начисто феноменално! Јао, што сам ја одушевљен! О пирамидо, љубави моја! Са њеног пирамиде, из кућице где су обитавали свештеници спушта се енергија на све стране и обухвата околину где су долазиле десетине хиљада људи из целог краљевства. Енергију су довели свештеници а има две сврхе: да се окупљенима пренесе нешто од духовног развоја и да се на њих утиче да престану да се буне због израбљивања од стране политичке и верске власти. Овакав спој ширине душе и ускости егоизма не може дуго да опстане и зато су пропали изнутра, пуно пре доласка геноцидног одељка католичке власти. Није то ништа чудно, све су напредне људске цивилизације, чак и оне много развијеније од мајанске, пропадале увек из тог истог разлога. Исто чека и нас данас, ево већ у наредних пар деценија, осим ако престанемо да будемо овакви. Један од начина је и да упознамо вредности које смо као раса већ имали - а што смо их се одрекли, ај' сад, нек' и мени неко каже. Ово место је веома велико, не чини га само ванвременска дивна пирамида. Испред пирамиде је широка пољана а иза ње шума. Кроз шуму се иде до наредних пирамида, много мањих али исто привлачних. Унаоколо се посвуда налазе продавци безбројних ђаконија. Туристи се толико лепе за то да их продавци уопште ни не салећу, чак и оду од "тезге" па мораш да их зовеш да мрзовољно допешаче назад по јаком Сунцу. Чују се птице и фрулаши. Има још зграда иза шуме, опет веома очуване и са носоњама по ћошковима. Хтео сам све и свашта да снимим али време за нашу посету је ограничено (данас је предвиђено много километара прећи). Вратио сам се назад, таман мислећи да је то то и да по први пут имам времена и за себе, не само снимке. Но, неки пролазник ми рече да ништа нисам урадио ако не одем на бок пирамиде. Одем тамо а оно - "Храм хиљаду ратника". Богами, не зове се џабе тако! Стотине камених стубова, веома дебелих и високих два метра су правилно поређани као чворови по рибарској мрежи. Покривају неколико великих правоугаоних површина а толико су прецизни да у дужини од 100 метара не постоји стуб који имало штрчи. То је истина како год да се посматрају, и уздуж и попреко. У једном простору између њих је степениште до платформе са четири стуба и необично исклесаним човеком. Ту су свештеници радили обреде пред крваве битке. Сваки ратник загрли свој стуб а свештеници кроз стубове шаљу енергију која делује да постану неустрашиви, убијају без пардона и да их буде брига што ће изгинути. Али најгоре је чему служи исклесани човек. Он је у чудном лежећем положају, са уздигнутим скупљеним коленима а главу је подигао скроз увис и чуди се толиком броју неупућених туриста. Рукама држи стомак који је претворен у кружно постоље. Е, то је жртвеник "Чак мол"... То је оно чега има много по мајанском царству а човека мука хвата шта се ту радило. Свештеници су ту направили стуб енергије која смирује нервни систем и опушта човека - и тако у бескрај. Ту су постављали неког коме је наређено да буде срећан што ће умрети на ужасан начин јер то је, наиме, велика част коју му чине народ, држава и његове убице. Кад уведу човека у енергетски стуб, он после свега неколико минута деловања више не осећа ништа. Свестан је али нервни систем му више не ради (још један доказ да није мозак оно што размишља). Тад му свештеник приђе, носећи здепасти - кратак широки - камени нож који му прислони на груди. Тад сви гледају шта ће бити а свештеник једним потезом очас посла јаднику ножем избије срце! Па подигне срце увис и покаже га окупљеном народу а десетине хиљада осете страхопоштовање - као да смо на стадиону за рагби. За то време срце куца у његовим рукама! Престрављени јадник види шта му се десило али не може ни да мрдне. Онда падне на под али не због смрти већ што се онесвестио од страха! И даље је жив а свештеник је још већа фаца, њега масе воле а спонзоруше саме стају у ред. Само још да мученик умре већ једном и свештеник је јунак дана, човекољубља и вере у Бога. Док сам снимао стубове, нека музика се чула све јаче. Окренем се а група обучена као Мајанци свира и обилази цео простор. Високи су тачно 160 центиметара јер су све Маје те висине. Ништа чудно, ови људи и јесу Маје. Многи мисле да њих нема више – има их, има, једино нема више њиховог краљевства. А што се тиче енергија за ратнике и стуба злоупотребљеног за углед у народу, то није измишљена прича. Да се разумемо, оне и данас постоје, ко хоће може да стане у стуб. Ја пробао, али не дуже од минут. Да, да, делује и те како. Начух да унаоколо има још разних моћних зграда али почело је опомињање да морамо назад у аутобус. Опет је остао део који нећу стићи да обиђем нити снимим. Неки ми то замерају, углавном људи који су само снимили понеку слику, претежно туристи а грађевине тек понегде. Да бих жељу за још снимака помирио са обавезом одласка, током хода сам снимао тезге са џиџа-биџама у једном непрекидном кадру. Испало је као неко дугуљасто шаренило велике лепоте. Личи на пернату змију - ура!
У Мериду смо стигли касно поподне, у још један леп хотел. Град има 1,3 милиона људи а центар му је јединствен. Ту су грађевине непромењене још откад су их у 16. веку саградиле "Међународне мировне војне снаге" (Кортез и Пизаро или Хавијер Солана, све је то исто). Има пуно Мајанаца по граду, онако браон, ниских и буцмасте грађе. Увек су мирни, тихи, трпељиви. И поред гадног сиромаштва није им тешко да се насмеју. Продавница има много више него стамбених кућа, бар у широком центру где смо ми били. У хотелу је опет свако добио коктел за добродошлицу. Соба нам је врло културна. На највишем спрату - базен. Поред њега бар са коктелима а у њему барске столице. Барем је у Мексику лако уочити несразмере у богатству слојева становништва. Шетајући се по граду, свашта се види. Цела улица у којој је хотел испуњена је скулптурама које упозоравају на еколошку пропаст. Једна страна садржи дела мексичких "уметника" а друга средњеевропских. Разумем ту њихову поруку али та "уметничка дела" су, рецимо, робот од стаклених флаша, изгорело дрвеће, клип кукуруза направљен од ручних бомби, птица сачињена од делова мотоцикла... "Добро, добро, шта ја знам о уметности, дај да купимо пиво у продавници". У продавници кажу да алкохол не сме да се продаје после 10 увече. "Ништа, узећемо воду и чоколаду, 'ајме мени". Иначе, сребро је по целом Јукатану врло јефтино а у Мериди и злато. Поред градског таксија, јавни превоз укључује и чезе, што је коначно пресудило да ми се Мерида трајно допадне.
Сутрадан после доручка, кретосмо у обилазак два Места моћи чија имена не могу да се правилно изговоре гласовима из српског језика. Али најприближније је звати их Џибилчалтун и Џиџантун. Прво место је стари град чувен по астрономским знањима. Најпознатија је грађевина на крају дугачке (камене) улице. Има прозоре и врата на супротним симетричним зидовима. Бар 100 метара испред, посред улице, налази се усправна камена плоча. Двапут годишње, на равнодневицу, Сунце пролази кроз зграду која изгледа као да светли и кроз њене отворе обасјава плочу. Али само плочу и ни центиматар око ње. На другом крају улице су поједини камени блокови а даље иза њих велике грађевине. И овде је велики правогаон празан простор окружен високим, широким зградама са стрмим степеништем пуне ширине. Из уобичајеног разлога (недостатак времена) нисам снимио све што ту има а после сам чуо да у наставку постоји језеро. Неки су се и окупали и описали га као предивно. Врло јако Сунце а још више пријатна вода. Ех.
Изашавши из тог града, на путу до аутобуса придружило ми се двоје чланова из групе. Њих двоје су из једне од бивших република СФРЈ. У причи смо некако поменули да је та њихова република увек издвајана као "најкултурнија" (то је цитат). Као одговор, девојка ми је дословно рекла: "Ах, доћи ће једном култура и код вас у Србију". Застанем и погледам је: пуна себе, свог порекла а понајвише културног става, речи и односа према мени (нама). Да би се самољубље схватило на прави начин, треба имати сва гледишта: она је Српкиња, 10 година раније је емигрирала из Србије у културну републику. Са друге стране, њен пратилац је пореклом баш тај одатле и он није ништа рекао у свему томе. Заправо, он је тај који је показао културу. А она? Показала је разлог зашто смо у оваквом чемеру. Вероватно је боље по њу што је отишла где јој је лепше али је још боље по нас што нас је оставила на миру да се без ње лакше сналазимо. Најмање сам очекивао да у Мексику чујем заједљиве коментаре из прошлости СФРЈ а још јадније је да то буде од неког ко се бави тамо неким духовним развојем, је л', па још тако надасве културна особа.
За разлику од свих осталих посећених Места моћи, за Џиџантун се на први поглед не види његов значај. У данашње време, то је једно раштркано село са врло мало кућа широм врло великих имања. На једном делу асфалтног пута уз њега се налази хрпа камења. Е, то је Место моћи. Некад је ту био град довољно значајан да буде прокопан подземни тунел све до Чиченице. Испод камења почиње прав, прав тунел и тако свих 50 километара! Нико не зна ништа битно о том месту нити да ли је ту последњих векова било ичег битног. Али, није баш да нико ништа не зна. Средином 1980-их година се десио занимљив догађај. Једне ноћи, без икакве најаве, дозволе или уопште питања, сјатила се гомила војних хеликоптера. Ах, наравно, цака је да нису мексички већ амерички, Реганови. Дошли јунаци чим је пао мрак и померили мало камење у страну да не смета. И онда су целе ноћи вадили из тунела шта су све могли. И кад се приближило јутро, они ти трком у хеликоптер па са покраденим благом назад кући у војну базу. Притом су пажљиво вратили сво камење на своје место да се не би неко, јадан, узнемирио. Упркос разумевању народних пословица, Мексиканци су натерани да са северном браћом саде тикве. Немам ја ништа против Европске уније али Блер, Солана и Геншер/Шредер да ми буду браћа...? Боље да им поклонио све тикве из Србије па нек' их саде без нас и онда тако генетски модификоване да их сами једу. "Али, за све смо криви само ми, и Европа ће да нас пригрли ако се поправимо као народ". Да, да, и Тексас је постао амерички кривицом Мексиканаца. И ако се Мексиканци "поправе као народ" (невероватан израз, мајке ми) онда ће и сатанисти сами да врате благо у Џиџантун.
Увече је било још мало шетања и уживања по Мериди. Сутрадан смо већ напуштали тај град и спремали се за најдужи пут (изузимајући авионски превоз). Ићи ћемо на југ, тик поред Мексичког залива. Посетићемо Место моћи Ушмал, проћи поред града Кампече, задржати се на Месту моћи у његовој близини и потом доћи у град Паленке. Предвиђено је аутобусом прећи малтене 600 километара. А напољу је малтене 50 степени и то још пре поднева.
Ушмал је много моћан предео, само остаци су невероватни а како ли је тек изгледао насељен град. Кад се дође, прво се угледа велика пирамида, једина на Јукатану која има заобљене бочне ивица. Иза ње је правоугаони простор оивичен зидовима препуних уклесаних слика и штрчећих "носева" но ивицама. То су главе са издуженим језицима али мени из даљине делују као буљаве намрштене носоње. Опис је ружан али призор је леп и необичан. Још иза налази се зид висине 20 метара и дужине можда и свих 100. Кад се сасвим заобиђе, долази се до стрмих степеница. А кад се попне, човек опет схвати да нема границама овим чудесима. Тај зид је само спољна страна још једног огромног уоквиреног правоугаоног простора. На врху дела где сам дошао налази се дугачка зграда са три зида и низом стубова уместо четвртог, предњег. Кад се одатле посматра призор унаоколо, добије се осећај узвишености. Као велики фудбалски стадион, само што се окупљања не раде због бесциљног борилаштва већ са врло високим духовним смислом. Кад сам прошао дање, наишао сам на игуану у трави. Била је дуга два метра. Из даљине подсећа на споменик, само њене очи одају да не гледам ја то него, заправо, то гледа мене. Док стоји, потпуно је непомична па кад се покрене онда усред дужег посматрања делује муњевито брза иако јој је покрет био прилично лењ. Аух, како је лепо гледати ове боље очуване мајанске грађевине, тек ту се наслућује колико су другачији од данашњег света.
У наставку пута, имали смо посебан доживљај. Од два аутобуса, један се покварио. Па, где уопште да останемо - напољу по сумануто јаком Сунцу или унутра у аутобусу? Може ли или не може да ради клима уређај, то и није баш јасно. Ако, ништа друго, бар свира ЦД са мексичком музиком. "Па, ићи ћемо мало унутра, мало напољу, док нас нешто не потера у било ком смислу". Кад се изађе напоље мора да се борави у хладу иначе оде кожа. А хлад је мали за толике људе, зато боље да се вратим лепо на седиште. Уђох а оно друго изненађење. Више не свира мексичка музика већ нека жена апсолутно озбиљним гласом на српском рецитује нешто у славу Бога. Спој књижевности, религије и часова дикције тамо где им место није, у тренутку кад нам није ником до тога. Извесна госпођа је замолила возача да у име групе пусти тај причајући ЦД а група се хвата за главу од муке. Иза мене седи госпођа која се супротставља општем мишљењу групе: "Ћутите, несрећници, и слушајте Божју реч!" и "Ако не слушате шта вам Бог поручује, умрећете уништени и неће од вас ништа остати!". И тако пролазе бројни минути уз тишину мотора и брујање усхићене рецитаторке. Шта још може да се деси, док овако немоћно седимо у све горим условима? "Хм, стиже ми порука на мобилни, чек' да видим, број је из Србије, у па то је од моје девојке. Мора да је нешто лепо." Обавестила ме да плаче у љутини, повређена због глупости. Искривљено је разумела моје речи, и сад је то неко нервозно стање успаничености, не разумем тачно. Ах, кец на један'ес', па ово је најбољи тренутак за тако нешто, шта бих још могао пожелети себи? Музичку жељу већ имам, ево је и порука... "Извините, госпођо, по тропској врућини седимо у поквареном аутобусу, уз дужно поштовање, баш није тренутак да додатно патимо због разгласа.". "Ћути, неверниче, не слути на зло, аутобус се и покварио зато што ти тако лоше размишљаш!". "А, добро, госпођо, само да знам о чему се ради, хвала, јако сте љубазни." Коначно је стигао камиончић из Кампечеа да донесе резервни део за аутобус. Није град далеко, него је сад недеља поподне па нико не ради и онда док умилостиве Мексиканца а они, сећамо се, све раде полагано... Након два и по сата стајања у месту, коначно кренусмо. И рецитаторка је завршила погром а и мобилни ми је остао без батерије, све то без мог утицаја.
Једно време смо се возили на 30 метара од Мексичког залива. Уз пут се налази узан појас растиња а даље до воде је само дивља плажа. Део пута је ишао кроз пуст предео, део кроз средње високо растиње а део кроз људска насеља. Сунце бије али залив се не да, вода изгледа опчињавајуће. Потпуно је мирна и тамно плаве боје. На једном месту су у води, при обали, пободени неки штапови а на њима огромне птице куњају и досадно гледају пресрећне туристе из аутобуса. Још су се могли видети суперсиромашни рибарски бродићи, супербркати рибари и рекламе за јефтине ресторане са смешним именима. У Кампече нисмо свраћали али смо се зауставили недалеко од њега. На једном делу, пут се састоји од правца дужине неколико километара. Са обе стране пута су прошарано жбуње, дрвеће, брдашца и огромна имања са врло ретким јадним кућицама. То је прави показатељ да се налазимо усред насеобине Маја. То су потомци оних који су преживели мирољубиви геноцид европског просветитељства. Паркирали смо се на једином бочном проширењу на том дугачком правцу. Ту је капија, улаз у огромно имање. Види се да је имање одржавано али јадна је та кућица у којој неко живи. Убрзо дођоше двојица Мајанаца да питају што смо стали. После краће приче, упитасмо можемо ли да уђемо да обиђемо имање. То је био шок. Прво нису могли да верују а онда су захвално позвали да цееелааа група дође а поздравиће нас збирна породица. Отворише нам огромне али зарђале двери. Пред нама се приказа још огромније широко имање. Подсећа на возни полигон Побеснелог Макса. Пар јадних зградица, од којих је највећа и најтужнија она у којој живе. Док смо прешли стотинак метара до кућице, из ње је изашла цела породица. Дочекале су нас жене, четири припаднице врло различитих старосних генерација. Као и прва двојица, и оне су високе 160 центиметара, без обзира на године. Браон Мајанке су нам пожелеле добродошлицу на шпанском језику. Колико год били сиромашни и изгледали јадно, ови људи су једноставне и стамене психе. Они се, просто, опходе са узвишеним стилом. Положаји тела и погледи у очима су им беспрекорно здрави. Не презају нимало да нам се од срца насмеше. Они су дивна супротност Борису Тадићу, Јелени Карлеуши и намрштеним глупацима који се лактају за седиште у градском превозу. Ови људи живе у безнадежном сиромаштву али духом су богатији него већина становништва у нашој земљи. Па, колико то нас није поклекло искушењима да сиромаштво победе кроз, рецимо, увлачење политичарима уместо да стварају оним што имају и умеју? Фина госпођа која нам је била водич постала је и наш преводилац за шпански. Хтели смо да чујемо да нам што више уобичајених израза кажу на мајанском - али... "Здраво" и "добар дан" ни не знају да кажу, јер им је брањено да се газдама обраћају на језику који није шпански. Кад смо питали да нам нешто отпевају рекле су да не могу јер, дословно преносим, "Маје не певају". Тек на предлог "па, реците онда било шта" отвориле су се. Јасно, ништа није могло ни приближно да се разазна шта су говориле. Језик увек одређује особине и дух народа који га говори а овај је потпуно другачији од свега што сам икад чуо. Мени су њихове речи изазвале осећај резигнираности: Шпанци, па мајку вам <ЦЕНЗУРА> конквистадорску; због свог умоболног среброљубља, осиромашили сте човечанство вечно и непоправљиво; <ЦЕНЗУРА> једна погана; <ЦЕНЗУРА> ли вам материна идиотска. Колико је свет изгубио због нестанка нечег овако јединственог као што су Маје!!! Кад год неко нешто постигне, упропасти се изнутра али, не вреди, морају још и примитивни лешинари да дођу да докрајче како би се осетили важним. Због злата ће да направе најужаснија нечовечштва и још ће да кажу да је то зато што воле Бога! Госпођа која нам је преводила замолила је да на шпанском објасне шта значе те мајанске речи. Ех... они си нас питали ко смо ми, одакле долазимо и зашто се уопште занимамо за њих кад су они јадни и сиромашни. Чуде се како то да постоје бели људи који обраћају пажњу на њих. Бели човек зна само да мрзи Маје - откуд то да смо добри према њима? Камеру држим, морам да имам мирну руку због снимка а речи слушам и срце ми се стеже. Објаснисмо да смо из далеке државе, чак у Европи али да нисмо из Шпаније већ неке друге државе исто у Европи (јер не разликују да Шпанија и Европа нису исто). Онда смо прикупили ситан новац и дали им у знак захвалности. Нису хтеле да узму док се нисмо досетили да кажемо како је то за децу. Унаоколо бауљају мали Мајанчићи, углавном без гаћа. Е, онда су прихватиле, наравно, сви људи су исти а поготово у односу према сопственој деци. Па је уследило сликање и грљење а они се само снебивају, стоје у месту и посрамљено смешкају. Шта мислите како изгледају мали буцмасти браон људи без вратова који се захвално смешкају (Маје немају вратове, глава је насађена одмах на труп)? Изгледају слично као Мексиканчић из главног града док носи шајкачу. Једино уместо мајице са сатанистичким натписом имају срце у јунака испод подједнако отрцане мајице. Мени је дошло да их одједном све загрлим, што и не би било тешко. Само што не полетим да изљубим све те људе али морам да снимам. Још мало разгледасмо јад у коме живе па назад у аутобус. Оклембешени на капији, она двојица су нам махали док нисмо замакли. Ето колико се разлику доживљаји на различитим Местима моћи али свуда је изванредно добро, значајно и корисно. А такође, ето сад има неких људи у свету који Србију сматрају делом Европе што је посебно леп податак за "напредне проевропске снаге" иако се још увек нисмо "поправили као народ". И још да додам да мени лично неупоредиво више значи што имам снимке сиромашних Маја него да сам по Мексико Ситију снимао шпицасте катедрале, постмодернистичке музеје, авангардна уметничка недела и
злодела и, поготово, споменике разним наоружаним разбојницима из револуционарне историје (тога бар и ми имамо).
Након још пуно вожње касно увече стигосмо у Паленке. Рече нам водич, онај што је као малолетан дипломирао сво паранормално знање које постоји, да је ово "селендра". Их, тек тако? "Па да, јесте селендра, овде нема баш ничег занимљивог, само 1.300.000 становника". Не може много да се види по мраку, поноћ је, опет смо стигли са неколико сати закашњења. Преспавасмо у јако сиромашном хотелу где бубице трче по поплочаном поду. Ово је далеко од Јукатана и близу југа Мексика а ту је криминал много необузданији него тамо северније. Нема везе, ионако после доручка идемо одмах даље. Ујутро се могло видети да се уз трпезарију на отвореном налази примамљиво базенче светлоплаве прозирне боје. Ал' нема се кад, данас не сме да се касни. Ово је последњи дан турнеје, нема шансе да се не стигне
на авион.
Прво идемо на Место моћи надомак Паленкеа. То је још један добро очуван велики град пун изванредних грађевина. Налази се усред џунгле са врло високим дрвећем и баш густим растињем. На једној згради је уклесана лобања зеца, још једне од светих животиња. На широком зиду друге зграде су уклесани призори окићених људи у различитих ситуацијама. Између њих су рупе у зиду у облику слова ”Т”. Ту пролази поточић поред којег су, опет, продавци примамљивих разнобојних џиџа-биџа. Са друге стране поточића има још занимљивих зграда. Једна је служила као кућа за генерације главних свештеника. До ње се стиже стазицом од камених плоча по којима су врло често девице одлазила да се... причесте и појачају свештениково залагање за добробит народа. Их! Све сам ја то снимио. На крају, остаде још само једна пирамида па да се пакујемо у аутобус. Из ко зна ког разлога, реших по први пут у Мексику да потрчим уз пирамиду. Знам да су степеници врло стрми али не знам што сам запео. Потрчим али зауставим се после трећег степеника. Предњом страном потколенице дрмнуо сам ивицу степеника. Степеник је од камена који миленијумима (а не само вековима) одолева да се не иступи, значи, наравно да сам се раскрварио. Беле панталоне а крв само избија. Није рана велика, а још мање дубока, али на танким белим панталонам све се одмах примети (мислим на крв из ране). Ах, полако онда, попећу се, шта ми је то требало, Док сам сишао и кренуо, за само неколико минута пола потколенице је крваво. И онда се сликам са другим људима, тек тако раскрвављен. Ах, па зар да обиђемо толика света места и на њима жртвенике а да и ми не оставимо мало крви на стени?
Кренусмо за аеродром у граду Виљаермоса. За обилазак самог града уопште није било времена. Стојимо у реду а мени панталоне све крвавије. Предвиђено је да не буде стајања до Лондона! Треба да прођем овај и још два аеродрома, две царинске и пасошке контроле и још оне "антитерористичке" безобразлуке у Лондону ("Господине, изујте се пре него што прођете кроз скенер!" - будале)... стварно ће неки полицајац да ме пита што сам крвав. Одох у ве-це да променим панталоне, овог пута узимам сиве. Вратим се а оно се ред удвостучио. Чекамо да преспори Мексиканци обраде пасоше. Колико времена треба да 70 путника пријави пртљаг на три шалтера? У Лондону 10 минута али у Виљаермоси два сата! И они су мртви 'ладни, потпуно их не дотиче што су спори до бесвести. Па, како човек да не по<ЦЕНЗУРА> кад са раскрвављеном ногом и гомилом опреме на себи непотребно чека на глупости. Наравно, и сиве панталоне су поцрвенеле од крви а шалтерски радници нису од стида. Напокон смо у авиону, то је било часком, једва сат времена лета. Имали смо непуних сат и по времена до полетања авиона за Лондон. Богами је било јурњаве да се пасошке контроле обаве у року али стигосмо на време. Водичи су нас тешили: "не брините, кад виде да фали 70 људи, касниће намерно са полетањем". Летећи у супротном смеру, сад је прелазак временских зона чинио да дан пролази сумануто брзо. Јасно, и овог пута је неко из групе решио да седне на моје место и кад сам се појавио, било је врло улагујућег мољења да седнем тамо "где ја, јадна, не познајем никог, зар није боље да седим међу нашима?". "Госпођо, а зар ја не волим да будем међу нашима?". "Да, али ти си млађи од мене" - !?!?!? Нема везе, седох између браон Мексиканца и браон Мексиканке. Нису Маје, ово су неки који могу да плате прекоокеански лет. Поче разговор са човеком и испостави се да је било успешно. Причао сам му догодовштине из Јужне Африке - па то је заиста мултиетнички наступ. Скинуо је наочари и држао се за очи да не плаче од силног смејања. За то време, жена ћути. Кад је отишао мало да протегне ноге (ах, и лет и авион су дугачки), жена стидљиво проговори како лепо знам енглески језик. Има и она сина мог годишта и исто изгледа као и ја (значи, ја сам браон боје...) па смо чак и подједнако паметни, јашта. Њој сам причао да нас је велика група у авиону која је ишла да обиђе Мексико јер нам се држава јако свиђа. Па је то био увод да јој причам о енергијама и како је Мексико врло посебан по том питању, за шта је рекла да баш и није знала. После се човек вратио на седиште а жена на ћутање. Даље се у причи са човеком испоставило да је много поносан што је Мексиканац. За сваку сједињену мексичку државу написао ми је на салвети главно јело и пиће из тог краја. Ау, што је он поносан родољуб, па то је чудо. И ето, испало је да нисам рекао великом родољубу него ћутљивој жени о томе како све најлепше мислим о Мексику. Унутрашња топла искреност увек долази онима који је заслужују а никад онима који би само да се размећу "својим вредностима".
И тако стигосмо у Лондон, на аеродром који се размеће својом архитектуром, напредном технологијом, тржним центрима, брзином рада и услужношћу. Ни мање ни више, постоје глупачице задужене само да гурају у руке бесплатне дебеле брошуре где шта може да се купи. У тој брошури је рељефно исписан великим словима датум отварања овог терминала аеродрома. Наведено је, на скроман енглески начин, да је то дан кад је историја авијације неповратно измењена. Ууу, јее! И него шта је, то је истина, овог пута Енглези не лажу свет. Тога дана је отворен тај фазмозни терминал и после два дана је затворен јер је пукао систем. Све чиме су се дичили, прсло је као предзиборно обећање сваког српског председника. Подједнако ефикасни и у пракси смислени јесу и председници и терминал. Па је онда било бруке што се то десило а да буде још горе, чак је и део арматуре пао са плафона. Срећом да је то било у време кад није било никога иначе би било много мртвих путника. Е, тад би стварно тај датум значио прекретницу у авијацији али, на жалост, не би смањио презир којим Енглези вређају остатак планете за коју само гледају како да израбе (мој живот и моје искуство се не могу поништити). Но, и ми смо се показали каквим јесмо. Сваки путник може да понесе до 20 килограма пртљага. У Виљаермоси рекоше да нам допуштају чак 35. Али овде је једна жена из групе ставила торбу која је на ваги показала 53 кг. 'Ај' сад, како то објаснити? Није знала за ограничења, је л' да? Нема везе, и то је прошло, па нису Енглези као ми.
Увече сам се опет срео са другом из средње школе. То је била велика круна путовања. Као велики пријатељ, купио ми је Сонијев уређај који сам ловио по Мексико Ситију и Канкуну. У знак захвалности, добио је литар текиле из Канкуна (и, наравно, паре за уређај). Испоставило се да је то последњи примерак који се налазио по лондонским робним кућама :-) И овде се може наручити па чекати две недеље док стигне из Јапана. Диван човек је мој друг. Опет смо били близу Места моћи као и први пут, и у истом кафићу, само сам овог пута инсистирао да ја платим. После дошетасмо до хотела, истог оног јада од пре две недеље. Успут рече "идемо овуда, да видиш нешто; јесте мало опасно, али не брини, то само ако се задржавамо". Прошли смо кроз део близу центра Лондона у којем се свашта налази: људи чудних сексуалних намера, неодредивог пола (хм, операције), продавци магле и хемијских средстава, невероватно "украшени" људи исцртани и металом избушени по целој кожи... Сви нуде неке услуге и позивају на "провод живота" само ако уђеш у клуб ("клуб" - и као дискотека и као пробрано дрогирано друштво и као перверзњаци и као...). Ми смо само пролазили поред њих и, заиста, да смо се иоле задржали, уплашио бих се шта ћу ја овде - само желим да останем жив и читав. Сутрадан ујутро у хотелу смо са презрењем намерно изостали са доручка. Док смо били у аутобусу, водич нам се обратио правим речима: "након толиког пута, стигли смо назад у Европу, стигли смо кући". Да ти ја <ЦЕНЗУРА> овакву кућу.
Ово је био најкраћи опис пута који је препун дивних и узвишених места и догађаја. О самим Местима моћи намерно нисам много писао. То можете сазнати по другим деловима презентације - историјат, грађевине, очуваност и енергетски значај сваког Места. Изостају и моји доживљаји енергија јер нисам довољно осетљива особа за то. Немам мултимедијалне доживљаје ("сад је енергија дошла ту, па сам видео како је скочила па ми витла по глави...") али то није разочарујуће. Уопште нисам тужан што не видим енергије, кад дође време биће и тога. У међувремену се може много духовно напредовати на разне начине од којих посета Местима моћи јесте најјачи. Има толико тога дивног, доброг и узвишеног по овој планети, чак и у делима овог самоубиственог човечанства. Ако се боље међусобно упознамо, можда ћемо и успети да се не истребимо. А ако упознамо претке и вредности до којих су дошли (чега се, за сад, намерно одричемо), можда ћемо и учинити неке вредне подухвати које сад исмевамо, поготово у науци. И још ако схватимо у чему су преци грешили па пропали, можда неђемо и ми сами пропасти. Древни Мексико је једна од малобројних великих учионица за људску расу. Ко ту дипломира, благо њему.
