 |
 |
 |
|||
Догађај који се десио крајем 2004. у Београду
Стајао сам у купатилу и спремао се да изађем напоље. Таман је све ишло добро, кад се из велике собе зачуо глас мог брата како почиње нешто да прича. Хоће да ми каже шта је управо сањао. У први мах нисам знао шта да урадим, јер је требало што пре да изађем а и само што нисам завршио посао над лавабоом. Двоумио сам се да ли да га прекинем или да га саслушам. Одлучио сам да опет будем попустљив. “Сањао сам једну велику болницу, баш огромну. У њој има много људи а сви који долазе као пацијенти знају да ће убрзо умрети. Особље болнице је јако чисто и љубазно; стално се осмехују али пацијенте третирају као предмете. Болесницима се даје удобан смештај, далеко од икаквог луксуза, али потпуно коректан. Лекари и сестре их питају сваког дана како су и шта раде, али о њиховим болестима нико не води рачуна. Једни мученици у мантилима знају да ће ускоро умрети, други мученици у мантилима не сматрају да било шта треба да поремети њихове осмехе за пацијенте. Једно врло ужасно место. Упркос увек топлим радијаторима, ова зграда је претрпана небројеним хладним срцима.” У међувремену сам заврнуо чесму и окренуо се ка вратима од купатила да изађем. На мени су јакна, џемпер, панталоне и дубоке ципеле. Врло хладно сам очекивао наставак приче, усредсређен само на то да морам што пре напоље. “Према правилнику болнице, посете су дозвољене за сваког пацијента. И сваком пацијенту долази родбина, комшије или ко већ. Али правило које постоји гласи да пацијент сме да прими посету само једном и то на дан кад треба да умре. Тада родбина може да види свог болесника како шета ходником до просторије за крај живота, самим тим и болести. То је тако, јер у овој устранови лекaри сами бирају кад ће ко умрети. Могуће је да се та њихова игра заснива на некој правилности, али то није познато. Оно што знају сви - и лекари, и пацијенти, и посетиоци - то је да тако мора бити и зато сви то прихватају ћутке. Једноставно, у овој игри сви тако морају да се понашају, без речи, само са прихватањем. Једино што може да се ради јесте да се доктори смеју.” Наслутио сам шта почиње да се дешава, није први пут. Добро је да га нисам прекинуо, ово је важно. Једино не знам шта ће конкретно да испадне. Решио сам да стојим чврсто у месту. Он је већ стигао до мене, причао и гледао ме у очи. Усмеравам сву пажњу у своје уши и мозак, и нетремице ћу га гледати у очи. “Стојим у овој болници међу осталим посетиоцима. У њој је наш баки (отац). Дошао сам да га видим кад буде пролазио кроз највећи ходник зграде. И он је исто кад и ми сазнао да му је и који му је дан одређен. Налазим се при врху ходника, као и сви посетиоци, и кроз решетке истоветне затворским гледамо доле - низбрдо. Очекујемо данашњу групу смртника и они долазе. Појављују се са леве стране и иду uдесно до собе на крају. Воде их насмејани лекари и подједнако лепе сестре. Пролазе испред нас а ми сви, и горе и доле, не проговарамо. Нико нема израза на лицу, само ћутљиви поглед, и тамо и овде. Кад су већ прошли, видим да је наш баки последњи у групи.” ...Спустио је поглед, али и даље га нетремице гледам у очи. “...И онда гледам и не могу више и кажем наглас “Баки!” али он ме не чује.” ...Мој брат почиње да застаје у причи. До сад је говорио брзо и течно. “...А ја онда кажем на сав глас “Бакиии, баки!!” а он ме чује. Гледа негде горе али не разазнаје...” Мој брат сад има црвено лице и почиње да плаче. Дође ми да и ја оборим поглед али само споро трепнем. “...И онда... Ухватим шипке и вичем колико умем “Бакиии!!!” и зовем га али ме не види. Лице му има беспомоћан израз. Изражава немоћ и помиреност. Баки је јако мршав, блед, бело му је лице и кост се осећа испод упалог образа. Некоме даје неодређен покрет телом и труди се да не заостане за колоном...” Мој брат је сад већ имао сузе на образима. Направио сам корак и загрлио га. Осећао сам како му сузе натапају мајицу и моју јакну. Само сам рекао “ау, бре...” и то “ау” гласно а “бре...” тихо. Плакао је, загрлио ме и хтео нешто да каже а ја само само поновио “ау, бре...”. Осетио сам шта је имао у себи и било ми је јасно на шта се прича овог пута окренула. Ништа неразумљиво, само неочекивано, деловало је да је то завршено. Наравно да сам се преварио, није ни могло бити другачије него да сам се преварио. Неки општи топли талас у мени се појавио усред груди и брзо ме преплавио. Покушао сам да га, укочен у месту, пренесем на брата. Као и увек, то је био лек и усредсредио сам се да то урадим. “И онда сам гледао за њим... Наслонио сам главу на решетке. Челом сам додиривао хладне шипке. Нисам се више трудио да вичем, то и није примећивао нико. Баки је одлазио помирен са сазнањем о неумитном. Лекари се више нису видели, само леђа мучних људи који иду да се лише неизвесности у животу.” “Ау, бре...” Глас му је постао смиренији, у лицу се смањило црвенило. Ово је било брзо решено. Одмакао сам га из свог загрљаја и он је, повинувши се, учинио исто. Пренео сам му топлоту и сад је почела да нестаје из мене. Још једном сам га кратко загрлио и он се насмешио. И још последње “ау, бре...” и насмешио сам се и ја. Коначно је подигао поглед, удахнуо споро и дубоко и склонио руке са мојих рамена. - Баћо, смири се, знаш и сам шта је и како је, не брини се ништа. - Знам, баћо, али морао сам ово да ти испричам. Сад ми је много лакше. - Наравски, баћо, морам сад да идем, видимо се после. Ћао. Уследио је осмех. “Ћао.” Изашао сам врло хладних осећања и са отклоњеним мислима из главе. Ушао сам у лифт и зурио испред себе. Покушавао сам само да проценим једно. Овог пута је пренос људске топлоте трајао краће а имао је брже и јаче дејство, иако се ни не сећам више кад се последњи пут ово десило. Како ли ће бити следећег пута и шта је то тако свемоћно и узвишено што спашава међуљудске односе? Поново сам запао у високе мисли и покушај креативне напетости. То обично не траје дуже од десетак секунди па је тако било и овог пута. Изашао сам из лифта, убрзо и из зграде. У даљини видим да ми је управо отишао аутобус. Ручни сат носим на левом зглобу. Погледао сам га; опет касним на посао. Веома сам равнодушан због тога.
Објашњење:
Мој отац је умро од рака крајем 2001. док сам био у војсци. Брат и мајка су то поднели много теже него ја. Опис његовог изгледа из Нешиног сна је исти као и месец дана пред смрт кад сам га последњи пут видео, на мом редовном одсуству.
Епилог:
Истог дана кад се ово десило и ја све то забележио, дао сам му да прочита моје виђење догађаја. Док је читао све је проживео још једном, од суза до осмеха. Али је после био још стабилније психе него пре читања. (15 Glasova) |
|||||
 |
 |
 |
