 |
 |
 |
|||
Догађај који се десио 20.7.2008. у Београду.
Таман сам хтео да легнем да спавам и остало је још само да ставим три мале мандале под јастук. Кад сам погледао унаоколо да видим где сам их оставио, нисам могао да их пронађем. Знам да су биле под јастуком док сам вечерас лежао на кревету. А сећам се и да су после током телефонског разговора биле на столу. Убрзо увидех да нису нигде где их очекујем и да не знам где су. Нисам више знао где да тражим моје важне светиње. “Шта ћу сад?”, помислих но душевни мир ми оста ненарушен. Паде ми на памет ово носи неки смисао јер духовне енергије не би допустиле да тек тако останем без њих. Биће да ово значи нешто, желе нешто да схватим и, ако успем, после ће ми дати да спавам са мандалама. Реших, тако, да потражим и напољу, онуда куд сам вечерас пролазио. Кад сам већ по стану тражио свуда где сам се сетио, хајде да видим и изван њега. Изађох до лифта и њиме стигох до приземља. Док сам разгледао сандучиће за пошту, наилази старија жена. Одвлачи ми мисли па изађох испред зграде; хоћу да је пропустим. Тамо, у мраку, мачке са децом једу храну коју им је донео комшија из запуштеног стана у приземљу. Гледају ме док смрди храна у чанцима које им је комшија ових дана оставио. Помислих како ћу из неког разлога све ово запамтити као битно. Реших да се вратим, мачке шмугнуше. Од два лифта у згради, жена је отишла оним у ком су светла исправна. Изнедрила је весео коментар што сам јој предао лифт којим сам дошао. Сад могу само у овај мрачни, нема везе. Уђох, затворих врата, напипах дугмиће, притиснух “петицу” и кретосмо навише кроз усправни стуб мрака. Пред само отварање врата закључих да је време да се окренем оном који не изневерава молиоце у потреби. “Господе Боже, помози ми да нађем мандале”, рекох једноставно и даље задржавши душевни мир. Придржах врата да не склизнемо назад и понових молитву још двапут, сада затворених очију - и још мирнији. И пожелех да идем полако, ослушкујући се изнутра, намерен да мандалама стигнем непосредно најкраћим путем. Отворих очи па врата, напустих лифт и мрак и уђох у стан. Након пар корака, кратко застадох да руком пређем преко гомиле часописа са леве стране. Подигох поглед и после још пар корака скретох лево не у собу већ у кухињу. Прилазим кревету на ком сам лежао. Сваким кораком сам све ближи мандалама; ходам полако а неумољиво. Стигох до узглавља. Наиђе мисао да завучем прсте између душека и узглавља. И да, напипах мандалу. Извукох све три очас посла. И даље имам мир у себи. Пољубих све три мандале и привих их на груди. Затим их сместих под јастук и помислих једино логично: “Бог је најсветији; Бог је највећи”. Прекрстих се и захвалих Богу. Одох у собу и пољубих икону светог Јована Крститеља, на чији имендан сам рођен. Учини ми се да икона мирише или то само беше дрво од ког је направљена. Прекрстих се три пута и погладих је. Реших да све запишем.
Сад кад је све прошло лако је рећи да бих сигурно мандале нашао ујутро или при размештању кревета. Али овако сам опет добио доказ да Бог постоји и да је свемогућ. Никад нисам ни тражио доказ али он се поново показа. Сем тога, спаваћу са мандалама, још срећнији што ме Бог воли. То је важан осећај, као да сам се поново родио. “Ја молим своје светлеће тело да ме исцели”. (14 Glasova) |
|||||
 |
 |
 |
