 |
 |
 |
|||
Сан који сам имао 8.3.2009. у Београду
Био сам на пропутовању са групом људи али вечерас сам пожелео да испробам нешто насамо. Отишао сам у ресторан за који сам проценио да је врло егзотичан. Велики простор организован са укусом, без големих осветљења али препун лепих сијалица. Скоро сав инвентар је од дрвета обојеног у топле пријатне боје, понајвише наранџасту, смеђу и загасито жуту. Људи малтене није ни било, само пар њих за шанком у даљини, што ми је још више одговарало. Седох за један сто, наравно сам. Сто је био смеђ а четири столице су више личиле на широке четвртасте фотеље делимично прекривене кожом. Пријатна удобност, нема шта. Округле светиљке висе са дугих танких жица и још у даљини неодређена пријатна музика (без певања). Пожелех да наручим неко јело које још нисам пробао а да не буде нешто тешко. Дошао је конобар у наранџастом. Донео ми је јеловник високог дугуљастог облика. Изнутра, личило је на на сликовницу. Један одељак је нудио оно што сам тражио. Не знам шта је то било, али једна слика ме је баш обрадовала. Не познавајући ни језик на ком пише име јела, показао сам на ту слику. Конобар се наклонио, потврдивши да је разумео, а тај наклон је истовремено значио и израз “добар избор, господине”. Однео је јеловник са собом а ја сам тек тад приметио да је конобар скоро ћелав. Оставши насамо у чекању и ћутању, допустио сам мислима да се размашу како год пожеле. У почетку сам их стезао, потом правио одабир међу њима а затим их само пратио. Онда су почеле оне да управљају нада мном, све време растући и развијајући се. Почео сам да слушам и своју унутрашњост како гласно виче. Не на мене већ да би се показала, а ако јој треба, онда ће викати и на мене. Почео сам да се повинујем дубоко заптивеним жељама. Оне су прерасле у захтеве, и то баш нескромне. И шта сам ја то, јадан, пожелео? Моћ, али земаљску. Да имам моћи и да други људи то виде, и да им буде јасно да они то немају. Хтео сам да владам над свима а у исто време јасно ми је да нисам баш толико успешан у владању над самим собом. Као врхунац, пожелео сам да имам моћи које су имали Тибетанци. Углађен господин у светлосивом оделу је седео наспрам мене. Тек кад сам наслутио да ту има некога, почео сам да утишавам своје заглушујуће мисли. Убрзо су се саме повукле и ја сам гледао у овог човека. Ко зна колико већ дуго, и он гледа мене, чини ми се без икаквог трептања. Видим да држи бели папир испред себе на столу. Кажипрстима је додиривао ивице папира са његове стране. Онда се насмешио или нацерио, нисам сигуран јер је било брзо, и проговорио: - Добро дошли, господине, мада сам овде, заправо, ја ваш гост. Мило ми је што сте ме позвали, и одмах да знате, учинили сте праву ствар, у њену исправност нема сумње. Богами, овај варљиви глас заиста делује сигурно, умирујуће и убеђујуће. Али, нисам баш сигуран... - Дозволите да отклоним све ваше несигурности тако што ћу вам рећи нешто о себи. Вама на пуној услузи, ја сам трговац. Можда чак и путујући, и имам нешто за вас, управо оно што желите, без икаквог одступања од дефиниције ваше жеље.У наставку разговора који је, наравно, био монолог, мој саговорник је постизавао свој циљ. Полако па све убедљивије, објашњавао је моје жеље и лакоћу којом их може испунити. Постајао је попут мојих мисли какве су биле до његовог доласка: није викао али је био гласан. То ме је навело да ослушнем своју унутрашњост шта мисли о господиновом предлогу. Иако је хтела да то прикрије наизглед смиреном незаинтересованошћу, била је усхићена до граница. Једва је чекала да прихватим. Колико год је могла, подржавала је понуду и само очекивала једно од мене - да потпишем. И тако сам решио, не знајући ни како ни зашто, да прихватим све то. Све моје слабости су покидале вајне окове у којима сам их држао целог живота. Сад су слободно летеле и то нада мном. Моје унутрашње слабости су победнички крештале страшним крицима док су летеле изнад мене у круг. Само сам их ћутке гледао. Шта друго, па могу само да потврдим да су сад на крају победиле. Кажипрсти сивог господина гурнуше папир ка мени. Занимљиво, натписи на њему су били окренути од трговца, односно већ су били припремљени да их видим. То је био уговор, свакако, о купопродаји моје душе. Опет се уста трговца претворише у осмех или церење. Сад су остала дуго у том стању, најзад сам могао да одредим које то двоје је у питању. Мање је битно то што је мој саговорник ненадмашан оратор, шармер, преговарач и продавац. Оно пресудно није настало због тога већ услед моје одлуке. У свему овоме, као и над целим својим животом, главни руководилац јесам ја. И ево, одлучио сам да се предам. Ни мање, ни више, ја сам тај који је решио да се самостално одрекне себе, свог бића и све своје креативности и додељене улоге у свемиру. Али добро, бар ћу моћи да то сакријем од других људи. У ствари, не знам да ли ћу, само претпостављам да у уговору и то пише. - Господине, будите без икакве бриге. Не постоје жеље које нећете моћи испунити.Постојале су само две могућности: или да нико не потпише уговор или да га прво потпишем ја па затим трговац. Моје слабости нису допуштале прву могућност. Верзија у којој потписује прво трговац па ја није била могућа. Толико сам био јадан, у власти слабости и лишен могућности избора. У руци ми је била оловка. Не сећам се како је доспела ту, опет су ме мисли одвукле од учешћа у стварности живота. Али, оловка је била светлосива, метална и ледено хладна. Гледавши оловку, рекао бих да је упијала светлост да нестане у њој. Ставио сам врх оловке на папир, на предвиђено место. Више ништа нисам чуо од ларме и крештања. Не знам ни одакле су долазили. Помислио сам још једном како ћу имати моћи Тибетанаца, па да потпишем. Помисао на те моћи је онда потпала под утицај моје радозналости. Ако ишта може да се каже за људска бића, то није да су мудра или опрезна већ да су вазда радознала. У тој радозналости, наставио сам дaље да размишљам о тим моћима. Поготово како су настала, откуд она а не само “како је добро имати их, па то је баш бајно”. Онда ми се у томе обратила невидљива мисао. Гласила је: “па, ако хоћеш да их/нас имаш, обрати се самим моћима”. Побогу, па зар није логично да је то најлакше? Како то да нисам размишљао тако, већ на овај начин који ме је довео у пропаст. Ох, извините, моћи са Тибета, опростите ми на мојој глупости. А онда: светлост. Око мене одједном тишина. Звери налик на птеродактиле престаше да круже изнад мене. Престаше и да креште, никаквог гласа више од њих. Само су ћутале у месту, укочене усред ваздуха. “Следиле су се од страха”. Само су им се померале очи које су биле мрачне. Страховале су док су ме гледале. Усмерио сам се на господина преко пута мене. Кажипрсти су овог пута били црни и имали су канџе. Био је бесан, само је још пара недостајала да крене из ушију и ноздрва. Гледао ме је са најгорим гневом. Био је беспомоћан. Сада су моћи са Тибета биле главне. Неупоредиво су јаче од лукавог господина, али не делују док их човек не позове. У овом тренутку, господин је био онај ко је лишен слободе избора. Још увек сам држао врх оловке прислоњен на папир, али сад није било ни говора за нешто даље. Господин је са најгрђим бесом принео своју оловку уговору. Била је иста као моја, а и она се створила у његовој руци на начин који нисам запазио. Прво механички, затим са немоћним опирањем и на крају са пуном гордошћу потписао је уговор. Тај знак сви видите сваког дана у својим животима. Кад је завршио, задржао је врх оловке на папиру и гледао ме несмањеним бесом. Принео сам своју руку себи и оловка је нестала. Тад су нестали и господин, његова оловка и уговор, све онако још се додирујући. Загледао сам се и око и у себе: - Хвала вам, велике моћи са Тибета.- Да знаш на нема на чему. Ми смо увек ту, и пре и после тебе и људи. Знаш све шта је и како је а ти сам одлучи шта ћеш да радиш. Бацио сам окове у којима сам држао своје слабости. Немам шта вишe да ставим у њих. (8 Glasova) |
|||||
 |
 |
 |
