Током априла и маја, ишли смо на 16-одневни пут у Мексико, са два ноћења у Лондону. Циљ је био обилазак Места моћи, укупно 13 њих (рачунајући и Лондон). Већим делом пут се поклапао са обиласцима које је Љубиша Стојановић имао приликом посете 1991. године. Нама, полазницима семинара, главно је било да упознамо духовни историјат тих Места моћи, прожмемо наша Светлећа тела са онима која тамо бораве и упознамо шарене културе које данас живе у Мексику. За разлику од нас, Љубиша Стојановић је имао сасвим другачије циљеве током ове посете. Требало је да изврши одређене енергетске задатке са крупним утицајем на планетарном нивоу. Између осталог, створио је одређене енергетске структуре, што су приметиле поједине осетљиве особе у Европи, хиљадама километара даље. Током укупног пута, нас 69-оро је прешло око 25.000 километара.

Догађај који се десио крајем 2004. у Београду

Стајао сам у купатилу и спремао се да изађем напоље. Таман је све ишло добро, кад се из велике собе зачуо глас мог брата како почиње нешто да прича. Хоће да ми каже шта је управо сањао. У први мах нисам знао шта да урадим, јер је требало што пре да изађем а и само што нисам завршио посао над лавабоом. Двоумио сам се да ли да га прекинем или да га саслушам. Одлучио сам да опет будем попустљив.

Догађај који се десио 20.7.2008. у Београду.

Таман сам хтео да легнем да спавам и остало је још само да ставим три мале мандале под јастук. Кад сам погледао унаоколо да видим где сам их оставио, нисам могао да их пронађем. Знам да су биле под јастуком док сам вечерас лежао на кревету. А сећам се и да су после током телефонског разговора биле на столу. Убрзо увидех да нису нигде где их очекујем и да не знам где су. Нисам више знао где да тражим моје важне светиње. “Шта ћу сад?”, помислих но душевни мир ми оста ненарушен. Паде ми на памет ово носи неки смисао јер духовне енергије не би допустиле да тек тако останем без њих. Биће да ово значи нешто, желе нешто да схватим и, ако успем, после ће ми дати да спавам са мандалама.

Сан који сам имао 8.3.2009. у Београду

Био сам на пропутовању са групом људи али вечерас сам пожелео да испробам нешто насамо. Отишао сам у ресторан за који сам проценио да је врло егзотичан. Велики простор организован са укусом, без големих осветљења али препун лепих сијалица. Скоро сав инвентар је од дрвета обојеног у топле пријатне боје, понајвише наранџасту, смеђу и загасито жуту. Људи малтене није ни било, само пар њих за шанком у даљини, што ми је још више одговарало.